O MENI
- Kako sam postala terapeut?
- Moj put od Kembridža do terapijske sobe
- Kako sam i zašto otišla iz Srbije?
- Zašto se bavim temom krivice?
- Zašto verujem u grupni rad?
Kako sam postala terapeut?
Još kad sam bila mala, omiljena zabava su mi bile duge šetnje kroz šume sa dedom. Dok smo skupljali pečurke za ručak tog dana, uvek mi je strastveno pričao o svom odrastanju na selu pod planinom Cer. Provlačio me pričama kroz porodično stablo koliko god se i sam sećao i preslišavao me koliko generacija u nazad sama znam da ponovim.
Tad sam shvatila da priče čuvaju od zaborava i daju smisao. Tako sam zavolela ljude i postala radoznala o njihovim životnim pričama.
Tad sam shvatila koliko generacija u nazad je potrebno da upoznamo da bi spoznali sebe. Pitanja smisla, izbora, povezanosti, odluka su se već tad ukorenile u mojoj psihi.
Kao i većina pametne, dobre dece, štrebera, zaista sam mogla da biram šta god želim. Delovi mene su se izgleda sećali moje prve ljubavi i očaranosti ljudskim pričama i odlukama. Danas ne mogu da zamislim sebe na drugom mestu, i sebi želim da se bavim ovim poslom dokle god budem mogla da pamtim dovoljno za seansu.
Od Kembridža
do terapijske sobe
Kao i svaki overachiever, psihologiju sam upisala i završila u roku sa prosekom 9.75. Očiju zamagljenih utabanim putem akademskog razvoja, fantazirala sam o doktorkim studijama misleći da će mi titula doneti zadovoljstvo i zauvek blagosiljati sve što kažem kao tačno (čitaj očekivani lek za imposter sindrom).
U tom periodu sam nastojala da se uključim u što više istraživanja ne bih li imala što bogatiji istraživački CV. Dobila sam i istraživačku stipendiju na Univerzitetu Kambridž u Engleskoj koja je zaista bila velika čast i prestiž.
Koliko god su delovi mene uživali da sede u lepoj kancelariji i čitaju istraživanja sa kolegama po ceo dan, nekim drugim delovima mene nije bilo ok da ja kao istraživač sedim iza zatvorenih vrata i kreiram polise koje će uticati na živote ljudi koje nikad nisam upoznala i čula. I u mom istraživačkom timu, ja sam bila ta koja je uživala da “ide na teren” i radi fokus grupe. Tad sam prepoznala i iako ne lagano, priznala sebi – ja želim da radim sa ljudima umesto da o njima zaključujem iz podataka.
Sa tim uvidom, prestala je moja akademska karijera. Era fensi kartica koje bi mi otključavale elektronska univerzitetska vrata zamenjena je običnim belim papirima koji su videli mnogo više magije i duše životnih priča mojih dragih klijenata.
Živ kontakt je mesto gde se povezujemo. Tu je prostor gde sam ja živa i gde moji klijenti osećaju da su prihvaćeni i viđeni i uz nežno i odlučno prisustvo mogu da se menjaju.
Zbog ovoga se nekad osećam kao da sam ko-režiser filma. Sa svojim klijentima delim najlepše i najtužnije događaje. Osećam se kao da sam zbog toga i sama proživela stotine života.
Stotine životnih priča kasnije, nikad nisam pogledala nazad.
Ja nisam terapeut za početnike u radu na sebi
Jedan od razloga zašto verujem da sam dobar terapeut, nije zato što znam puno, već zato što znam da primenim to što znam, i umem kad treba da sve to ostavim i budem sa čovekom koji sedi ispred mene.
Obrazovanje koje sam primila bilo je fantastično, ali mi je nedostajala autentičost i podrška. Tu podršku našla sam u volonterkim organizacijama i savetovalištima gde sam i pre zvaničnog diplomiranja krenula da se susrećem sa životnim pričama.
Učila sam od ljudi čiji su kapaciteti, zrelost mudrost i čovečnost bili (i jesu) ogromni. Imala sam priliku da budem vođena od onih koji su me doživljavali kao jednaku i podržavali me, verovali u mene. Nisu me spašavali. Davali su dovoljno i gurali me napred. Učila sam iz prakse i iz sirovih emocija, uz stabilnu podršku. Grešila sam i iz tih grešaka rasla.
Iz svesti o tome koliko ne znam tražila sam više. Pored osnovnog terapijskog pravca (Transakcione analize) kroz fakultet sam godinama slušala KBT (kognitivno- bihevioralnu psihoterapiju), porodično sistemsku terapiju, psihoanalitički prustup, telesnu psihoterapiju.
Od mladih terapijskih dana vodila sam se idejom “smisliću novi terapijski pravac za svakog klijenta” jer je mesto na kom sretnem ljude jedinstveno i oni to zaslužuju. Ne želim da trpam ljude u teorijske fijoke. Ne želim da povredim. Želim da uzmem radoznalost, kreativnost, ljudskost i znanje koje imam i smislim ono što toj osobi treba tako da mogu da je sretnem tu gde jeste i podržim njene kapacitete da zaista poraste oko onog što je prerasla.
“Otićiću iz Srbije”
“Ne pripadam ovde.
Mogu bolje, želim više”.
Dvorište u mom rodnog gradu gleda na zapad i sećam se bezbroj zalazaka sunca koja sam tu provela dajući obećanje sebi – “Otićiću iz Srbije”. “Ne pripadam ovde, mogu bolje, želim više”.
Priča po priča i država po država, počela sam da radim sa našim ljudima koji žive u inostranstvu i imaju iste potrebe – nekog ko razume i deli oba konteksta života. Podržavam ih da osmisle nove delove sebe i usklade ih sa starima jer iako smo otisli, nosimo svoje nasledje sa sobom. Svoje klijente danas vodim na putu održavanja zdravih odnosa sa onima koji su ostali iza nas i pomažem im da svesnije prave korake napred.
Prvi put sam se preselila na Kipar zbog Master studija 2017. Tad sam prvi put zapravo osetila šta znači kad nemaš gde da odeš za vikend, čekad bus za koji ne znaš tačno da li ide u dobrom smeru. Tu sam istovremeno naučila koliko sam disciplinovana, dobar prijatelj, snalažljiva, istrajna, motivisana, i upoznala sam prijatelje sa kojima se i dalje družim i momka koji mi je sada muž.
Život me nakon toga odveo u Poljsku gde sam se i preselila zbog njega, gde sam na koži osetila sve imigracijske aspekte patnje – traženje posla, odbrojavanje dana do isteka vize, beskrajne intervjue za poslove koje zaista ne želim, problem sa adaptacijom i novim jezikom, upoznavanje “prijatelja” preko facebook grupa i aplikacija.
U Englesku sam se preselila 2020. I od tad je zemlja kraljice, čaja i naglaska koji niko zaista ne razume – moj dom.
Što sam duže živela van države porekla sve češće sam u Srbiji bila gasterbajterka a u Engleskoj očigledna strankinja.
Obradovala bih se kao malo dete na Božić kad bih u prolazu čula naš jezik (što mi se svega desilo jednom). Svi odmori bi se ostavljali za odlazak kući.
Sve važnija su postala pitanja vrednosti, zajednice, pripadanja, identiteta. Sve te teme koja sam pokrenula za sebe, prepoznali su i stotine klijenata koji dele to iskustvo života.
Tema krivice
Većina mojih odnosa je bila jednostrana – ja sam davala, slušala, trpela, povlačila se.
Nisam znala šta hoću, niti kako to da tražim.
Trpela sam ljutnju.
Ignorisala strah.
Gutala tugu.
Verovala duboko da su moje potrebe slabost i da drugi to ne smeju da vide.
Baš zato što sam živela u plus minut odnosima, Delovalo mi je normalno jer je vecina odnosa koje sam gradila bila slična. Tad sam shvatila koliko živim u krivici. Imala sam puno odnosa, ali ne puno i zdravlja.
Ovo je slika mene od 2013. Na drugoj godini fakulteta, mislila sam da sam najpametnija. Živela sam u drugom gradu sa cimerkom, učila, trenirala, volontirala, izlazila, imala momka, bilo mi je super.
Mislila sam da sam jako samopouzdana.
Definitivno sam izgledala tako.
I to je ono što čujem i od jako uspešnih klijenata, ljudi koji se bave javnim poslom i imaju jako puno uspeha iza sebe : “Ja znam da delujem jako samopouzdano – ali iznutra ja osećam to dete koje uopšte ne veruje u svoja postignuća i preplašeno je”.
Iako sam ja kad bih bila sama mislila da sam ok, formirala sam dosta nezdrave odnose. Lepila sam se za narcise. Verovala sam da moram da se namučim za uspeh, zaradim ljubav, te sam nalazila puno jako zahtevnih autoriteta koje sam pokušavala da impresioniram jer mi je samo njihova validacija bila kredibilna.ž
Baš zato se poslednjih par godina puno mojih odnosa završilo, da bi kreirali prostor za nove i zdrave odnose – od zdravog odnosa sa sobom, preko muža, porodice i prijatelja, danas sam u odnosima važna bez da to moram dokazivati, voljena, slaba i jaka.
Baš zato što znam patnje jednostranih odnosa i benefite zdrave zajednice, mogu klijente da prodržim u tome da pređu put od zarađivanja ljubavi i dokazivanja vrednosti, bolesti i nesigurnosti, do mesta autentičnosti, zdravlja, povezanosti samopouzdanja i samopoštovanja.
Pripadnost umesto prilagodjavanja
Rad sa grupama
Od kad znam za sebe nosim osećaj nepripadnosti. U porodici sam bila štreberka, u prijateljstkoj grupi ona koja sluša čudnu muziku, u Srbiji strankinja, u Engleskoj “Daridža”, u istraživačkoj grupi ona koja želi da sluša ljude umesto obrađuje podatke.
Lekovito je biti viđen, pozvan, dobrodošao, prihvaćen.
Imati mesto za stolom i kad nisi tu. Davati tako što prisustvuješ i držiš prostor. Napraviti korak ka dozvoli na važnost tako što ćeš tražiti i izložiti se. Osetiti pripadanje koje nije uslovljeno. Proći kroz konflikt i rupturu u odnosu i doći na mesto gde je odnos zaceljen.
Sećam se scene kad ulazim u školsko dvorište, i kao u filmovima deca koja su trčala se odjednom zakopaju u mestu, sva graja utihne, sve oči su uprte na mene, i svi se naredne sekunde vrišteći razbeže.
Jedno od najbolnijih iskustava bio je momenat kad sam imala 7 godina, krećem u osnovnu školu, ekcem mi buja već godinama. Majka mi je tad stavljala neku tečnost koja je umirivala svrab ali ostavljala crvene tragove – kao da sam farbala jaja. Takva sam išla u školu.
Pravila sam se da me ne boli. Vremenom sam naučila kao i svi people pleaseri da se prilagodim. Mogla sam da imitiram zainteresovanost, da se prilagodim, ali nisam bila srećna.
Lekovitu grupu sam prvi put zapravo našla u prvom savetovalištu u kom sam radila još 2017.
U grupi kolega, ja sam bila jedna od onih koja sedi u ćošku i ćuti baš zato što sam se plašila neprijatnosti, osećaja ogoljenosti, toga da ću ispasti glupa.
To je bilo prvi put da sam osetila da pripadam, da sam podrzana i sta znaci kad to ne moram da zaradim.
Ova pripadnosti me uči da je ok da sam ranjiva.
Da moje potrebe nisu opasnosti i moja slaba tačka u koju će me neko pokvaren udariti.
Ovo me uči da sa mesta poverenja i bezbednosti mogu da rastem mnogo efikasnije.
Iako sam baš dobra u 1:1 odnosima u svom životu, moć zajednice sam tek tad počela da razumem i da mi je oni nisu pokazali a ja gradila kapacitet da primim njihovu ljubav, živela bih mnogo siromašnije.
Ja u 1:1 terapiji i odnosu mogu da dam mnogo, ali ne mogu da zamenim 15 drugih nervnih sistema koji su tu, drže prostor, gledaju i slušaju pažljivo, daju nadu i govore “nisi jedina, nisi sama”.
U društvu koje postaje izrazito individualističko a mi lični rad svodimo na ideju popravke pa gradimo veštine koje postoje u vakuumu a ne prenose se na odnose, rad u grupi je neophodan – za trajne rezultate, zdravije brakove i porodice, poslovna okruženja i društvo u celini.
Sa tom svešću i iskustvima pokrenula sam iskustveno-terapijske grupe “Od krivice do samopouzdanja”.
Danas, sa desetinama ljudi koji su prošli moje grupe sa velikim samopouzdanjem kažem – ako želiš da ideš brzo idi sam, ako želiš da ideš daleko idi sa drugima.
Pripadnost leči i tvoje mesto te čeka- zauzmi ga.
Od terapeutkinje do biznis žene
Sa promenom mog životnog stila i prvom selidbom, shvatila sam da mi treba posao koji će podržati moj životni stil, ali mi i omogućiti da neometano budem kontinuirana podrška klijentima. Kad sam shvatila da ne želim da žrtvujem ni svoj životni stil niti radnu etiku, otisnula sam se u preduzetništvo.
Tad sam donela odluku – ok, napraviću da moj posao može da radi gde god da sam ja.
Moj prvi posao bio je da držim seanse kao tek diplomirati psiholog za 500 dinara uživo u Novom Sadu. I tadašnju zaradu sam investirala u putovanja, edukacije i rast – kao što radim i sad.
Sećam se 2015/16 i prvih klijenata na skajpu. I dan danas sam zahvalna tim momcima i devojkama koji su bili dovoljno tehnički pismeni da znaju kako ovo radi i pomogli meni da učvrstim ovu odluku…
Kroz par godina, imala sam više klijenata nego što mogu da podržim, i listu čekanja koja je imala preko 100 kontakata za par dana. Tad je na red došao sledeći korak rasta – preći sa 1:1 na grupni rad, i istovremeno podržati i povezati ljude jer znam benefit zdravih odnosa i zajednice, ali i želim sebe da izazovem poslovno.
Uspešno vodim grupe “Od krivice do samopouzdanja” od 2023. godine, i imam velike planove za širenje grupnog rada na specijalnizovane grupe expata, i kolega.
Danas, uz istu strast odluke i uz puno istrajnosti fokusiram se na profesionalni i lični razvoj tako da bih mogla da podržim mnogo više klijenata.
Uz sve to, osnovala sam i vodim Centar za lični rast i razvoj Therapix, prostor gde dobri terapeuti mogu da budu dobro, tako da bi podržali klijente da izaberu svoj način rada.
I dalje se učim delegiranju, organizaciji i skaliranju.
Nova etapa života
Ulazeći u fazu roditeljstva sebi želim da: zakoračim u moć, fokus i snagu koju sam prepiznala kod klijentkinja koje sam znala pre i posle majčinstva koje su nesebično i za mene terapijski delile svoja iskustvo i uvide.
Da osetim dubinu ljubavi koju nosi roditeljstvo i sa tog aspekta celovitosti budem još bolja u razumevanju i empatiji za moje klijente. Ono što me ova faza iznova uči jeste da bez krivice i ustručavanja tražim ono što mi treba i naučim da ga primim.
Ponosna sam na sav lični rad koji je prethodio, tako da u ovu fazu ulazim svesna, sa postavljenim sistemima podrške i mirom u glavi.
Želim sebi da moj život dobije novu dimenziju ljubavi, perspektive, bliskosti, igre i povezanosti i da koreni koje sam do sad sadila budu još dublji i iznesu i drže svu tranformaciju i rast vrlo stabilnom.
Internacionalno sertifikovana terapeutkinja
Tog petka, budna od 6 ujutru sa bezkofeinskom kafom koja me više radi na placebo, dok moja beba bezbrižno spava, uključila sam se na poziv i nakon sat i po razgovora sa internacionalnom komisijom, smejanja, kvalitetnih pitanja i razmene, muž mi šalje poruku “Are you done, she woke up”. Odgovaram, “Come downstairs, I passed!”. Nikad sladji osmeh i zagrljaji.
Od pre neki dan sam zvanično Internacionalno sertifikovani terapeut Transakcione analize.
Dve godine sam radila SAMO za ovu diplomu. Napisala sam rad koji ima preko 120 strana, preko 200 pročitanih istraživanja. Preslušala stotine snimljenih seansi da bih izdvojila 3 inserta po 5 minuta koje sam pustila na ispitu. Spremala ga tokom trudnoće, u ranim satima dok beba još spava.
Pala pismeni prvi put (za bod), izmenila šta je trebalo i predala opet.
Radila puno supervizije i svoje lične terapije.
Pre toga prošla 5 godina edukacije da bih se uopšte kvalitikovala da polažem.
Ovo nije priča o teškom radu, jer i nerad je težak na drugi način. Ovo je za mene svedočanstvo istrajnosti i upornosti, velikom cilju. I iako je ovo velika stvar koju sam uradila, volim što mi je samo jedan deo puzle.
Jedna od velikih motivacija na ovom putu bila je da krenem raditi sa kolegama.
Zbog toga sam pokrenula Krug, prostor za lični i profesionalni rast kolega gde razumemo probleme sa kojima se suočavamo kao terapeuti, izazove skupljanja sati, posramljivanje koje je često u akademskim zajednicama kada neko želi da se izloži, neznanje o tome kako etički implementirati marketing znanja tako da bi razvili sopstveni brend, sramotu zbog ambicije i želje da od svog posla živimo kvalitetno, poteškoće pronalaska klijenata, stalno “još jednu edukaciju”, nikad osećaj da smo dovoljno dobri. Istovremeno, dobro srce, želju da damo, želju da naučimo.
Jedva čekam da baš ovakve kolege podržim:
- u tome da se osnaže time što će proraditi lične teme (jer ovo je pre svega grupa za lični rad);
- da prevaziđu kamene spoticanja na putu razvoja sopstvene prakse;
- da kreiraju svoje pleme i grupu za podršku;
- da zajedno negujemo ambiciju;
- da nauče i iskuse grupni rad.
Ovo je za mene veliki korak i uspeh, i sebi želim da bude jedan od mnogih.
Saznaj više o tome kako možeš da radiš sa mnom
Radno iskustvo
i sa biznis partnerom ulažemo u razvoj naših terapeuta, jer jedino kad smo dobro možemo i da budemo dobri za druge, podržavamo klijente iz celog sveta, družimo se i spremamo za širenje. Danas brojimo preko 7 kolega, i preko 3000 seansi.
Pri NHS (National Health Service) u Bristolu u Engleskoj – posao koji je bio sjajno iskustvo za klinički deo prakse i definitivan pokazatelj da ne želim da radim u sistemu.
Kao osnaženi i iskusni team lead u kompaniji, dobila sam budžet od sto hiljada dolara i zadatak da za 6 meseci postavim biznis koji će podržati roditelje u potrebi za psihoterapijom. Od administracije do websajta, pronalaženja i edukovanja terapeutima, sve je bilo spremno za 4 meseca.
Moja preduzetnička iskustva su krenula u Američkim start up-ovima, gde sam kao terapeut imala 1:1 seanse i vodila grupe tinejdžera iz celog sveta koje sam učila leadership-u, komunickaciji, asertivnosti, saradnji. Pored toga sam kreirala edukativne kurseve iz najrazličitijih terapijskih tema. Vremenom je moj tim porastao sa 2 na 6 koleginica, a ubrzo su i one imale svoje timove.
Volonter u Nurdoru – Nacionalnoj organizaciji dece obolele od raka – volonter pri Projektu Šoljica razgovora, na dečijim kampovima, edukator volontera, pomoć pri oranizaciji kancelarije – iskustvo koje me je naučilo ljudskosti i jako mi je blisko srcu i danas.
Ovde sam održala svoje prve seanse koje su tad koštale i po 500 dinara, i za ovo vreme sam imala preko 120 napisanih izveštaja.
Moje edukacije i profesionalne kredence
Kako razgovarati sa klijentima o seksualnosti – edukacija, Miljana Dimitrijević.
Webinar “Terapijski rad sa klijentima koji su bili emocionalno zanemareni” sa Kathrin Stauffer.
Internacionalni sertifikat za TA terapeuta, pri Bern insitutu u Engleskoj.
Članstvo u UKATA – Britanska organizacija TA terapeuta.
40 sati edukacije za terapeute kod Slađane Djordjević.
40 sati edukacije za terapeute kod Slađane Djordjević.
Objavljen rad – Talking about my generation, Studija o trendu opadanja mentalnog zdravlja kod tinejdžera u 40 država.
Edukacija za TA terapeuta, TA centar i Centar Self.
